12 maratona u 365 dana
Moju ovogodišnju sezonu trka otvorio sam 18. zimskim maratonom samoprevazilaženja. Tradicionalno, Niš je već dugo domaćin prvog kalendarskog maratona u Srbiji, a ove, za razliku od prethodne godine imali smo puno prilika za dobre i kvalitetne pripreme tokom januara i februara. U januaru sam istrčao 160km, a u februaru oko 180km na trenizima.
Svoj plan dvomesečnih priprema tempirao sam baš sam za ovu trku, ali s obzirom da sam istovremeno bio i na dijeti (skinuo sam 8kg za dva meseca), nisam previše razmišljao o tempiranom vremenu, jer mi nekako prvi maraton u godini baš i nije bio idealno mesto za novi lični rekord. Lepo, sunčano vreme sa temperaturom oko 12 stepeni izmamilo je priličan broj šetača, koji su posmatrali i bodrili trkače na delimično izmenjenoj stazi u niškom parku Čair.
Na startu trke se pojavilo 27 maratonaca (19 prošle godine) i 4 maratonke (prošle godine nije učestvovala ni jedna), što je uz 67 takmičara u polumaratonu značajan iskorak u odnosu na ranije.
Organizacija trke, počev od internet prijava, prijema takmičara, kvaliteta okrepe i podele nagrada bila je na nivou. Mali problemi su nastali kod prijave maratonaca pred sam start trke. Za njih kasnije nije bilo dovoljno učesničkih medalja, koje je organizator obećao da će naknadno poslati poštom. Ovo je više propust samih trkača nego organizatora, s obzirom da su medalje pravljene specijalno za ovu priliku i da organizator ni u kom slučaju nije mogao da pretpostavi kome će pasti na pamet da tog jutra ipak ustane i istrči ovu trku. Da ne ispadne da branim organizaciju, reći ću i da je, po mom i mišljenju mnogih trkača sa kojima sam kontaktirao, veliki propust što ni ove godine nisu uvedene učesničke medalje za trkače polumaratonce. Takodje, mnogi trkači nisu dobili ni učesničke Diplome, jer osobe koje su ih izdavale nisu to htele da čine bez upisanog zvaničnog rezulata, a njega naravno nisu imale još dugo posle trke. Mogu samo da zamislim koliko se jadno osećao neko ko je istrčao svoj prvi polumaraton, a vratio se kući i bez medalje i bez diplome. Nakon trke, bilo je organizovano i besplatno kupanje na bazenu Sportskog Centra Čair.
Start je, za razliku od ranijih godina, ovoga puta bio organizovan na centralnom platou u parku, a svaki od takmičara imao je svog sudiju za brojanje krugova.
Danima pred trku sam bio u nedoumici kakvu taktiku da izaberem, pa sam odlučio da se oprobam onako kako nikad do sada nisam. Tokom priprema povrede i bolesti su me mimoišle, odradio sam odlično sve treninge po planu i bio sam prilično samouveren da mogu da istrčim dobro vreme. Krenuo sam prilično oštro, mnogo jače nego što je plan predvidjao, ali sam bio radoznao da vidim kako će se stvari u meni i na samoj trci odvijati. Ako ništa drugo, razmišljao sam, biće ovo odličan i jak trening za neki budući maraton. Zbog manjka kilograma i odličnih vremenskih uslova, ovog puta je sve izgledalo još i lakše pa sam tempo od oko 5:05min/km bez ikakvih poteškoća održavao negde do 30km, odnosno 2h40min. Usledio je šok.
Čuo sam povike ostalih trkača i ubrzo video da jedan od učesnika nepomično leži na asfaltu. Najbliži maratonci su mu ukazivali prvu pomoć i radili masažu srca i veštačko disanje. Stao sam, posmatrao tu scenu nekoliko minuta, video da ljudi čine sve što je bilo moguće u tom trenutku. Kao i velika većina drugih trkača, verovao sam da će se trkač ubrzo oporaviti. Dešavalo se puno puta da osoba zbog napora kolabira, ali se ubrzo povrati i sve bude kako treba. Nastavili smo sa trčanjem, organizatori su preuzeli pružanje pomoći. Nakon nekoliko minuta, stigla su i kola hitne pomoći. Iz kruga u krug, pratili smo tu mučnu scenu. Na trenutak mi se učinilo da je pomerio ruku, lekari su mu davali injekcije direktno u srce, još dugo pokušavali reanimaciju, ali nije bilo bolje. Kolega trkač je i dalje nepomično ležao, a kada su ga nakon pola sata potpuno prekrili kesom, shvatili smo da se desilo ono u šta niko nije verovao. Preminuo je.
Malo toga je nakon ovoga bilo bitno, velika većina nas je verovatno sa teškom mukom privela trku kraju. Razmišljao sam da ako zbog ičega vredi završiti ovo, to je da bi na neki način odali počast i priznanje maratoncu koji je umro radeći ono što voli, okružen ljudima koji vole to isto i na kraju onima koji su mu i prvi pritekli u pomoć. Preminuli trkač se zvao Dragi Stanković, bio je iz Leskovca i star samo 51 godinu. Srce ga je izdalo na 11km njegovog polumaratona.
Gorak osećaj, na kraju je i potpuno zasenio radost zbog istrčanog 12 maratona u 365 dana.
Rezultati 18. zimskog maratona samoprevazilaženja
Galerija slika 18. zimskog maratona samoprevazilaženja