25. beogradski maraton 22.4.2012
Osvanulo je pomalo tmurno jutro u Pančevu, sa blagim nagoveštajem kiše u tek ponekoj kapljici, ali ništa nije moglo da spreči moje dobro raspoloženje za dobru trku i još bolje druženje sa prijateljima na jubilarnom 25. beogradskom maratonu. Krenuo sam sa Ninoslavom, obučenim za ovu trku u odličan kostim Supermena ka Beogradu. U kolima sam imao prilike da upoznam njegovu suprugu i ćerku, pričali smo, radovali se predstojećoj trci i uživajući stigli negde oko 9 u blizinu starta. Tu smo se sreli sa Miljurkom, Tanjom i Makedoncima i svi zajedno krenuli ka prijavnom centru.
Gužva je ove godine krenula malo ranije i bilo je primetno više trkača, uglavnom polumaratonaca. Za razliku od prošle godine, mesta za presvlačenje i garderoba bili su na platou kod Doma Sindikata. Možda jeste zgodnije organizatorima, ali se meni nije dopalo, previše je udaljeno od starta. Takodje masa ljudi je čekala u redu za prijavu i brojeve. Njih su obradjivale dve zbunjene devojke koje su imale samo jednu hemijsku olovku i naizmenično je koristile dok su trkači čekali. To je rezultovalo time da su mnogi krenuli sa trčanjem bukvalno nekoliko minuta nakon znaka za start i jurili za policijskim kolima koja su pratila poslednje trkače. To su uglavnom sve ljudi sa strane koji su putovali cele noći da bi stigli na trku i ne verujem da će poneti dobro mišljenje o organizaciji, naročito jer je traka koja beleži prolaz čipova uklonjena sa starta bukvalno odmah, pa im se vreme nije računalo od kad su prošli kroz start nego od zvuka sirene.
Na startu takodje gužva. Masa onih koji trče samo jednom godišnje (pogađate naravno samo na beogradskom maratonu), šetala je u svim mogućim pravcima i brzinama, ne obraćajući pažnju i ometajući one koji su pokušavali da se trčanjem zagreju. Gomila novinara, fotoreportera i TV ekipa jurcala je besomučno tražeći poznata lica, kasnije sam shvatio, iz sveta neizbežne politike pred izbore.
Ove godine je zahvaljujući sajtu trcanje.rs bilo pejsmejkera i planirao sam da ostanem u grupi za 4:00 čiji tempo je diktirao Drago Boroja. Naravno, nikad do sada nisam uspevao da do kraja ispratim njegov tempo, ali sam se nadao da ću uspeti ovog puta jer sam dobro i jako trenirao, dobro jeo i još bolje odmorio pred trku. Čekao sam i nadao se da će kockice ovog puta uspeti da se poklope i da ću istrčati rekord za manje od četiri sata.
Trka je krenula na vreme, velika masa se sporo probijala kroz start, bilo je pomalo teško iskobeljati se iz te gužve i uhvatiti neki svoj ritam i način trčanja. Prvi kilometar je bio prilično spor, ali sam zatim uhvatio pravi tempo i krenuo željenom brzinom od nekih 5:25/km. Smatrao sam da to nije previše brzo i da se odlično uklapa u koncepciju da trku završim ispod 4 sata. Vodu kao i prošle godine, znači po običaju, nije bilo moguće dobiti na petom kilometru. Potpuno mi je neshvatljivo da organizator zna da ima preko 2200 trkača koji će tu proći, da će bar svaki drugi uzeti po čašu vode, da će svi doći odprilike u par minuta i da onda uprkos svemu postave tri mala stočića na koje ne može da stane više od 100 čaša sa vodom. Slično, odnosno za nijansu bolje se ponovilo na 7,5km gde sam popio gutljaj vode. Od desetog kilometra pa nadalje nije bilo problema sa vodom, ali ja kao maratonac nisam tokom cele trke nigde zatekao ni šećer, ni banane, ni limun – ništa sem obične vode i nekog sumnjivog izotoničnog napitka. Ne kažem da nije bilo kora od limuna ili banane bačenih po stazi, ali za tako jednu manifestaciju ne sme se organizovati trka za prvih 1000 takmičara a ostalima poželeti sreća uz „što niste brže trčali“.
Do dvadesetog kilometra sam gurao po planu, željenim tempom od prosečno nekih 5:35/km, trčeći nekih stotinak metara ispred Boroje i grupe, ali sam vrlo brzo počeo da osećam malaksalost i ostajem bez snage. Ponadao sam se da je u pitanju kriza, da će proći ako nastavim u istom ritmu ali jednostavno nije išlo. Brzina je negde do 32 km konstantno padala do 7:00/km, a onda sam pao i psihički kad sam uvideo da je vreme daleko od željenog. Onda sam shvatio i da mi je majica predebela, da mi je pretoplo, da prvi put nosim šorc koji me ojeda i na kraju, opet iznenada, opustio se i prestao da brinem oko trke i rezultata i jednostavno uživao! Trčkarao sam i šetao naizmenično, uživao u prelepom danu u Beogradu, uživao u ljudima koji su me preticali, uživao u najboljim navijačima sa Zemuna, jednostavno radio sam ono zbog čega sam i došao na trku, da budem s prijateljima i osetim sve radosti života.
Na četrdesetom kilometru sam baš istinski uvideo koliko je Beograd lep. Sa Brankovog mosta očaralo me kristalno plavo nebo, beli oblaci, sunčan dan i svežina reke. Sa leve strane Kalemegdanska tvrdjava, sa desne stari most i Gazela, splavovi, kej prepun šetača, uživao sam u svakom deliću atmosfere. Zeleni venac, nasmejala me je jedna od volonterki svojim bodrenjem, onda sam na kilometar od cilja sustigao trojicu maratonaca koji su bezbrižno hodali pa sam zajedno sa njima opušteno i sa zadovoljstvom istrčkarao do cilja svog dvanaestog maratona sa „kad bi se zezali“ sjajnim rezultatom od 4:45:48. Ne tako sjajno vreme, ali prvi put ga je bilo sasvim dovoljno za istinsko uživanje!
Kada sam 18.4.2010 istrčao svoju prvu trku (Beogradski polumaraton), nisam ni sanjao gde ću biti dve godine kasnije. Danas, nakon pretrčanih 12 maratona i 6 polumaratona, okeana optimizma, pozitivne energije i dobre volje, neizmerno sam bogatiji za mnoštvo novih poznanika i prijatelja, srećniji jer živim bez stresa, zdravije i radosnije i sa dečačkim iščekivanjem svake nove trke, novog poznanstva i novog fenomenalnog druženja. Radost koju čovek oseti kad neko inspirisan njime krene da trči je neprocenjiva! Hvala od srca Gacik Ivici, Ćuk Martinu, Nikolajev Sveti, Kavaš Srečku i Gacik Aleksandru što su mi to priuštili!
Rezultati 25. beogradskog maratona