6 maratona u 6 uzastopnih meseci
Ranijih godina bi mi, što zbog manjka maratona kod nas u letnjem periodu, što iz drugih razloga, uvek nekako izmicalo ovo dostignuće maratonaca manijaka. Iako nosi samo dve zvezdice, do juče je ono ipak bilo samo moj nedosanjani san. Ove godine, ne samo da sam istrčao maraton u svakom mesecu od marta do avgusta, već sam istrčao i po dodatni ultramaraton u junu i maraton u julu.
Mart
Nakon povrede (plantar fasciitis) koju sam zaradio prošle sezone i vukao je do februara, brzo sam se vratio iz „mrtvih“ i istrčao polumaraton početkom marta u Nišu. Manijački niz za dve zvezdice je nakon toga krenuo sa skopskim maratonom Samoprevazilaženja o kome sam već detaljnije pisao u ovom članku. Ukratko, ponovo bih pohvalio kolege s posla Stojana (maraton) i Miru (polumaraton), koji su zaneseni mojim neprestanim pričicama (bajkama) o tome kako je trčanje divno, sjajno i šta sve ne, odlučili da trče i istrče svoje trke. Moje vreme od 4h40 i nije bilo tako loše uzimajući u obzir povredu i pomaganje Miri da istrči svoj prvi polumaraton.
April
Ovaj mesec je tradicionalno rezervisan za beogradski maraton, a ove godine sam imao tu veliku čast i zadovoljstvo da budem jedan od pejsera humanitaraca iz „Belhospice“-a. Po meni, do sada najbolji od pet beogradskih maratona na kojima sam učestvovao, opravdao je sva očekivanja, a meni lično je trčanje predstavljalo neizmerno zadovoljstvo i čini mi se da nikad lakše nisam „odradio“ jednu trku. Ovogodišnja „Belhospice“ ekipa je bila naprosto neverovatna po fantastičnoj, pozitivnoj energiji koju je stvarala u svakom momentu. Totalno vredno iskustvo, ludilo, avantura za pamćenje! U grupi koju sam predvodio do cilja za 4h30, bilo je dosta onih koji su istrčali svoje prve maratone, a sama činjenica da su svi oni uspešno i završili sa osmehom u cilju, podigla je ceo doživljaj na neverovatan nivo.
Maj
Trećeg meseca u nizu ponovo sam trčao u Skoplju, ovog puta na zvaničnom i jubilarnom 10. skopskom maratonu. I ova trka je bila u svom najboljem izdanju, zahvaljujući dobrom sponzorskom pulu, ali i kao uvek odličnim volonterima i sjajnom druženju sa prijateljima trkačima iz Makedonije. Na dan trke imao sam peh da sam krenuo kolima bez dokumenata, pa smo granicu morali da predjemo pešice, a auto ostavimo u međuzoni. Na sreću, Tajfun je kao i uvek bio spreman da pomogne pa nas je pokupio na granici i uspeli smo da stignemo na vreme za start. Tu se pehovi nisu završili jer je Aca Krstić u opštoj gužvi nekako ostao bez startnog broja, a na kraju je čak završio sa dve medalje, pošto je greškom i dva puta prošao kroz cilj, najpre polumaratona a zatim i maratona 🙂 Za pamćenje je bila i sjajna trka od početka sa Ninom, Rafom i Dragicom koji su se dobro držali skoro do pred kraj, uprkos velikoj vrućini privremeno ublaženoj hladnim jagodama. Kire je sa unukom u bebi kolicima istrčao svoj polumaraton, svo vreme praćen ovacijama publike. Na kraju, bio sam prezadovoljan celim iskustvom jer sam istrčao ovaj maraton za planiranih 4h15.
Jun
Potpuno nestvarne avanture imao sam na dva ovomesečna fantastična događaja – čuvenom Plitvičkom maratonu i Trail ultramaratonu na predivnoj Staroj Planini. Na maraton u Hrvatsku išli smo u organizaciji Nikole Minića iz Balkanske trkačke lige. Pun autobus trkača iz Srbije garantovao je fenomenalan provod i dobro zezanje. Dan pre trke, obišli smo predivna Plitvička jezera i vodopade, prelepu prirodu koja ostavlja bez daha. Sama trka, koja zbog ukupnog uspona i nagiba važi za jednu od najtežih u okruženju, donela je nova iznenađenja jer smo Tanja, Ivan i ja kao pod uticajem lakih droga, potpuno ne mareći za sebe opijeni jurcali brdima i dolinama oko jezera, pevali iz svog glasa, kidali se nemilice i ostavljali poslednje atome snage i srce na surovom plitvičkom asfaltu. Provala oblaka koja nas je snašla u poslednjim kilometrima samo je bila šlag na tortu svemu, a mi smo potpuno pobedivši sebe, sa osmehom na licu nakon svega završili sjajnim rezultatom 4h09.
Ultra Trail na Staroj planini, priča za sebe sa trasom dužine 73km i tri uspona i silaska sa vrhova od po 1900 mnv nešto je što se u par rečenica ne može opisati. Start u ponoć i duga kolona ultramaratonaca sa lampama na glavi koja se kreće po mesečini i travi do pojasa, zatim silazak u potoke, trčanje po klizavom kamenju i mostovima, pentranje na visoki Kopren kroz nepregledna polja kleke, kišu, vetar, oblake i mokru travu, ponovni silazak niz predivna natopljena polja , borove šume i opet uspon na Djavolovu glavicu pre konačnog dolaska do cilja. 73km ili više od 15 sati fantastične avanture koja spaja ljude za ceo život, donekle je pokvarila očajna organizacija trke bez smeštaja, medalja, dovoljno okrepe i obroka nakon trke.
Jul
Ponovo dve trke u ovom mesecu koje su opet na svoj način bile potpuno drugačije od svih do sada istrčanih, donele su nova iskustva i još veća zadovoljstva. Prva, u organizaciji BTL bila je trka bez kraja na Košutnjaku, a svako od trkača trčao je onoliko koliko je želeo i mogao, najmanje polumaraton, a neki od najboljih su istrčali i preko 100km. Ja sam, iako u prvom trenutku vođen idejom da istrčim dva maratona jedan za drugim, brzo promenio mišljenje jer nas je odmah nakon starta, snažna oluja nad Beogradom praćena masovnom provalom oblaka koja je trajala više od sat vremena brzo vratila u realnost. Staza na Košutnjaku bila je puna vode koja nam je dostizala preko članaka. Ponovo sam imao neverovatnu sreću da trčim zajedno sa Tanjom, pa smo kao mala deca, sa još nekoliko drugara, skakali u bare, prskali se vodom i blatom, mokri do gole kože zbog kiše koja je neprestano padala pevali, smejali se i uživali u svakom trenutku ove neverovatne i potpuno lude trke. Na kraju, svo to divljanje dalo je i svoj danak, pa sam zbog bolova u nogama i zglobovima istrčao „samo“ jedan maraton u vremenu 4h42.
Nešto što je svoje začetke dobilo tokom uživanja u jagodama na skopskom maratonu sa Ninom i Dragicom, brzo se pretvorilo u opipljivu realizaciju. Uprkos Ninovom odbijanju da i ove godine organizuje pančevački maraton, uspeli smo da ga ubedimo da ovako sjajna ideja sa toliko pozitivne energije nikako ne bi smela i ne bi trebala da propadne. Na sreću i zadovoljstvo svih nas, Nino je na kraju popustio, a ove godine u najboljem i najpozitivnijem izdanju sa velikim brojem trkača, pančevački maraton je premašio sva očekivanja i naša najoptimističnija predviđanja. More osmeha, talasi zadovoljstva i tradicionalna najobilnijia i najraznovrsnija okrepa, prelepe medalje i divna Narodna bašta uz Mirine čarobne slike, grejale su nam srca još danima nakon trke. Naravno tartan je većinu trkača „razbio“, a ja sam bez obzira na istrčan krug više, završio sa skromnim rezultatom od 5h14.
Avgust
Poslednji maraton u ovom nizu imao sam čast i zadovoljstvo da istrčim u Kuli, povodom 100. maratona našeg proslavljenog maratonca i rekordera profesora Zorana Jankovića. 14 krugova od po 3km, po veoma prijatnom vremenu i okruženju istrčao sam neočekivano dobro, sa najboljim ovogodišnjim rezultatom 3h56. Istovremeno, i ja sam imao mali jubilej jer mi je ovo bio 40. istrčani maraton za 5 godina. Zdravko Mišović je genijalno organizovao celu stvar, pa smo nakon trke, pored podele učesničkih medalja i nagrada, svi zajedno uživali i u piću i iću, lubenici i slavljeničkoj torti.
Ove godine će biti još nekoliko trka, najvažnija od njih biće atinski maraton na kome ću učestvovati po prvi put. Biće tu možda i još tri ultramaratona i još jedan ili dva maratona. Sve u svemu biće ovo, uprkos skepticizmu s početka godine, jedna veoma vesela i uspešna maratonska godina, sa puno starih i novih trka i trkača. Ono najlepše, uživamo kao nikad pre u tom neiscrpnom okeanu pozitivne energije i nemamo nikakvu nameru da se menjamo 😉