17. niški polumaraton 26.5.2012
Trčanje u rodnom gradu, gde će i šta lepše poželeti sebi jedan prosečan trkač sa ovih prostora? Trčanje svoje jubilarne dvadesete trke novom još interesantnijom rutom, ali ipak poznatim ulicama i bulevarima, u publici nasmejana, takodje poznata lica koja te bodre i navijaju za tebe, a još kad trčiš tu istu trku rame uz rame sa sinom i bratom, emocijama i oduševljenju naravno nikad kraja.
Popodnevni početak trke od 18 časova, naravno opravdani, s obzirom na vrućine koje su harale proteklih godina, ovoga puta doneo je silnu neizvesnost oko toga da li će se i kada na grad stuštiti uobičajeni i neizbežni pljusak nalik na one prethodnih dana. Nebo oblačno tmurno, temperatura tek prešla osamnaesti podeok, staza suva … uslovi zapravo više nego idealni za dobro i brzo trčanje. Na startu u centru grada, po izjavama organizatora nešto preko 110 trkača, neznatno manje nego prethodnih godina, kao i publike.
Poznata lica sa prethodnih trka: neizbežni Miljurko, vesele Tanja i Daca, Zoki Gebreselasije, doktorka Vera, pa iz Makedonije (ovoga puta na žalost samo iza fotoaparata) Kire, Pero, Marija, domaćin Aca Krstić, moj kolega Car Zoki Marinković, brzi Sloba Leontijević i mnoga druga, rado vidjena lica došla su u Niš na novo i lepo druženje. Kao i prošle godine i ove godine sam najponosniji na svog petnaestogodišnjeg (prestolo)naslednika Aleksandra i brata Ivicu, jer je za naše prilike veoma retka pojava da imamo trojicu (polu)maratonaca iz iste porodice. A što je najlepše, sve smo bolji i bolji 😉
Trka je krenula na vreme, prilično brzo, s obzirom da uglavnom trčim samo maratone pa sam navikao na slabiji tempo. Ipak, pripremao sam se zadnjih mesec dana za ovo, pa su mi i treninzi uglavnom bili jači i brži sa tempom uglavnom ispod 5m/km. Tako smo i krenuli, od starta negde oko 4:30m/km, sigurno čak i brže zbog adrenalina, ali „Garmin“ je bio tu da nas opomene, pa smo brzo usporili na lepih 4:50m/km.
Staza je zaista atraktivnija nego ranije, prvih desetak kilometara ide baš kroz srce grada i izlazi na arheološko nalazište Medijana, a zatim se odmah vraća nazad i kreće širokim novim bulevarom pored vodovoda odakle i počinje lagana uzbrdica od nekih 50 metara visinske razlike koja se nastavljala u sledeća 2-3 kilometra. Tu mi je tempo malo opao, čuvao sam snagu za kasnije što mi je i bilo logično. Znao sam da brže od prosečnih 4:50min/km i ne vredi da pokušavam, mada mi nije ni bilo važno, jer sam i sa tim vremenom obarao svoj prošlogodišnji lični rekord iz Novog Sada 1:47:22. Cilj mi je bio da udjem ispod 1:45, što se na kraju, iz više razloga, ispostavilo da i nije bilo tako teško.
Neznatno jači vetar i spomenuta uzbrdica, uglavnom nisu predstavljali veći problem trkačima. Odmah nakon okretnice na Somborskom bulevaru, stvari su postale puno lakše: trčalo se sa vetrom u ledja i nizbrdo, pa su mi zadnjih 7-8 kilometara umesto napora bili pravo zadovoljstvo. Okrepa je na stanicama ove godine bila za pohvalu. Iako su volonteri opet kao i ranije vodu zahvatali bokalom iz bureta (za kupus), ovoga puta je bilo više nego dovoljno, a bilo je i limuna, šećera suvog groždja – nešto što se valjda podrazumeva, ali na našim prostorima nije uvek tako, pa to vredi napomenuti.
Poslednji kilometri su opet vodili nazad kroz srce do centra grada, saobraćajna policija je bila na nivou, sem jednog klipana saobraćajca koji je glasno komentarisao nešto na račun najstarijeg kolege trkača, kako jel’te navodno nije još stigao ni do okretnice na 10km, a većina nas je već bila nadomak cilja. Video bih i njega i sve te dustabanlije nalik njemu, kad bi naravno imali hrabrosti i snage da se pokrenu i ponekad potrče.
Zadnjih 4-5 km pred ciljem sam ubrzao da bih bio siguran da ću uspeti da istrčim željeno vreme. Negde nakon 18km sam naleteo na obeleženu oznaku 19 na asfaltu i odmah shvatio da nešto nije u redu. Kao što sam se i plašio, ušao sam u cilj sa 1:41:43, zbog staze koja je bila neplanirano kraća za čitavih 500 metara. Sreća zbog istrčanog dobrog vremena i to bez ikakvih poteškoća, ipak je pomućena time što neću moći da se pohvalim novim ličnim rekordom. Kako bih i mogao, kad nismo istrčali polumaraton već 20,6km. Bedara…
Majica je OK, kao i okrepa koju su organizatori dali (banana, keks, hladni čaj), tu je i diploma i … to je sve. Opet nije bilo medalja za sve trkače i pored impozantne liste navodnih sponzora (PTT Srbije, Pepsi, Zlatiborac, Aqua Viva). Pehara i novčanih nagrada je bilo, ali naravno samo za pobednike, zato i nemam prava da se ljutim, jer ko mi je kriv što nisam trčao brže 🙂
Organizatori (kao i u Beogradu naravno), ne razumeju da ovo nije manifestacija samo za desetak elitnijih trkača, već prvenstveno za nas ostale koji tek treba da popularišemo ovu i slične trke, podstaknemo ljude na trčanje i okupimo oko sebe hiljade novih rekreativaca. Tek nakon toga organizatori sa ovih prostora mogu da razmišljaju o dovodjenju zvučnijih imena iz sveta atletike. Svakako, sve pohvale za našu olimpijku Anu Subotić i još nekolicinu jačih trkača koji su nas ispoštovali i motivisali svojim prisustvom danas.
Ipak, da ne kvarim, od svega navedenog, najbitnije mi je druženje sa trkačima pre, za vreme i nakon trke, osmeh na sinovljevom licu dok je ulazio u cilj, zagrljali podrške u cilju izmedju trkača… sve ostalo je nevažno, minorno, ne dam da mi pokvari dobar osećaj, ne dam da me ponizi nemar i nemaština organizatora i ovog grada. Volim i cenim onu drugu, lepšu stranu (i ovog puta ipak nepostojeće) medalje 🙂
Iznenadilo me, ali i oduševilo više nego odlično trčanje mojih Gacika, Aleksandra i Ivice, koji su iako samo sa skromnom željom da na cilj stignu ispod dva sata, trčali daleko jače i bez šetanja, u cilj stigli samo par minuta iza mene.
Bravo momci, bravo familijo!
Pogledajte zvanične rezultate 17. niškog polumaratona 2012
Samo napred, trci i uzivaj!!!
Promovises zdrav i nasmejan zivot!
To nema cenu!