1. pančevački maraton

Baš u vreme kada smo se lagano opraštali od prolećnog dela trkačke sezone u Srbiji na noćnom maratonu u Novom Sadu, od maratonaca Ninoslava i Srećka potekla je sjajna inicijativa da se krajem jula sami organizujemo i istrčimo jednu neobaveznu i zanimljivu trku u Pančevu. Ideja mi se odmah dopala, s obzirom da poslednjih godina i sam živim u tom gradu, a što je još lepše, bilo je planirano da se trči u Narodnoj bašti po kružnoj tartan stazi dužine 1142 metara, dakle punih 37 krugova. Startnina se nije plaćala, a trkači koji završe trku dobijali su maratonsku medalju po simboličnoj ceni od 200din. Trka je odmah najavljena na Fejsbuku i vrlo brzo se oko ideje okupilo tridesetak maratonaca i maratonki koji su jedva dočekali subotu i večernju trku u predivnom pančevačkom parku. Radovao sam se svom šestom ovogodišnjem maratonu.

I ako sam došao skoro dva sata pre trke, odmah sam zatekao sjajnu atmosferu i već popriličan broj trkača koji su vredno i složno kreirali startno mesto, delili brojeve i promo materijal, postavljali projektor i platno, puštali muziku, popunjavali nevidjeno bogate okrepne stolove gomilama limuna, breskvi, banana, lubenicom, suvim grožđem, Bonžitama, štrudlom, pitom, kockama šećera, izotonicima, multivitom, pivom, čak i pogačom i solju za dobrodošlicu. Svako je poneo ono što je imao od okrepe i to nesebično podelio sa drugim trkačima. Sjajno i nevidjeno!

Poseban šarm trci dali su i jedinstveni startni brojevi sa imenima takmičara i brojevima po želji, zatim promotivni klipovi sa predstavljanjem svakog od učesnika koje je uradio sjajni i talentovani Nemanja Katanić. Ekipa RTV Pančevo takodje je profesionalno ispratila manifestaciju od početka do kraja, radeći intervjue sa organizatorima i takmičarima. Sve u svemu, samo dve nedelje ranije, krenulo se u priču o skromnom „Hamburg“ maratonu, neobaveznom susretu nekoliko maratonaca koji bi istrčali zadatu distancu od 42km. Medjutim, za tili čas se sve preokrenulo i na sreću i ogromno zadovoljstvo svih nas koji smo imali privilegiju da učestvujemo, pretvorilo se sve u odlično organizovanu trku koju smo prozvali kako i dolikuje – 1. pančevački maraton! Osim što je prvi ikad održan u Pančevu, ovo je i prvi „Hamburg“ maraton održan u Srbiji, a zahvaljujući našim prijateljima trkačima Rafi i Darku iz Slovenije, postao je medjunarodni ali i prvi maraton na kome su trčala trojica dijabetičara. Narodna bašta je bila fantastična, desetine devojaka i žena vežbalo je aerobik u blizini, na letnjoj pozornici do kasno je trajao koncert domaće pop muzike, a i sam park je bio predivno osvetljen. Za nas bitno, mada večeras ne i najbitnije, tartan staza i vremenski uslovi bili su skoro idealni za trčanje.

Krenuli smo trku na vreme, uz zajedničko odbrojavanje na video bimu i bučne povike i aplauze. Čak i mnogo pre starta osetilo se da će trka biti opuštena i za uživanje, niko se nije opterećivao rezultatima i prolaznim vremenima. Šalili smo se, smejali, družili i uživali, nezaboravno!

Krugovi su prolazili jedan za drugim, trčanje sa jednom, drugom ili nekom trećom grupom maratonaca. Sa svakim po malo razgovora i šale i kilometri su se lagano i neosetno topili. Prednost kružne i ovako kratke staze je to što zaista možeš i da pratiš trku, stalno te neko prestiže ili prestižeš, kad krenu da te ostavljaju po više krugova diviš im se, znaš da im dobro ide. Hoćeš i ti tako pa se bodriš da ne posustaneš i ubrzaš. Okrepna stanica prepuna, uvek blizu na dohvat ruke, a bučno bodrenje ostalih takmičara i navijača oko sudijskog stola samo ulivaju neophodnu pozitivnu energiju za dalje i dalje.

Nisam se opterećivao rezultatom, uživao sam u trci i atmosferi. Udisao pozitivnu energiju, trka za dušu. Daleko od toga da je bilo lako, naprotiv, teško mi je išlo jer nikako da pronadjem pravi recept kad i kako jesti kad su noćne trke u pitanju. Naravno i ovog puta sam preterao sa ručkom, pa sam sve vreme trčeći kroz Narodnu baštu nosio i veliku picu, palačinke i litre soka bućkajući u stomaku 🙂 Srećom, dobra muzika uživo je i dalje svirala, pa su i uz nju kilometri lakše prolazili.

Negde na 30km, kad mi obično sve najgore krize već uveliko prodju jer ubedim sebe da je cilj tu blizu iza ćoška, sustigao sam lagano imenjakinju Sašu. Krenula da trči prvi maraton… bez treninga u zadnjih mesec dana… Mislim, treba to istući malo većom varjačom! Priča ona nešto kao grčevi, nešto kao bolovi, nešto odustajanje ovo ono, mislim u sebi, e nećeš kad si ovoliko izgurala. Ajmo polako, hodaj!

Krenemo najpre sa laganim hodanjem, pa kad se malo opustila krenemo i malo brže, pa ja još brže, ona vidim stegla zube al ne buni se. Ajd kad smo već tu, mislim ipak smo došli na trku, malo uz priču i bodrenje počesmo pomalo i da trčkaramo. Ne ostavljam je nikako da se pati sama. Rezultat više nebitan, ali, sreći mojoj nema kraja. Ne pomaže se svakog dana nekome da istrči svoj prvi maraton! Priča nam se proširila, kilometri se skratili, pogledasmo se, a ono ostalo još par krugova. Prodjosmo u istom velikom „stilu“ i 40km, pridružio nam se i Ivan ceo poslednji krug. Još samo malo, osmeh joj sve veći, vidi i ona da će uspeti. Zadnjih sto metara trčimo, ej ko pravi maratonci, svi čekaju u cilju i aplaudiraju, niko nije otišao kući iako je već skoro pola dva ujutru. U cilj ulazimo zajedno sa pobednički podignutim rukama! Jeees! Palo je celih 42km. Eat our dust fucking road! Neprocenjivo!

Slikanje, radovanje, čestitanje, bodrenje, tapšanje, svašta lepo se izdešavalo na cilju. Pogledaš onda u nebo, udahneš duboko i osetiš svemir kako pozitivno vibrira od dobrih i srećnih ljudi u blizini!

I onda neka me sutra neka budala pita zašto trčim? Priceless!

Pogledajte zvanične rezultate 1. pančevačkog maratona