Koceljeva: To Hell And Back
Mada bih najradije zaboravio ovu temu, nisam želeo da ispadnem sebičan i ne napišem ni reč o svom učešću na 3. koceljevačkom maratonu, jer iskustvo kroz koje sam prošao u proteklih nedelju dana će nekome sigurno biti značajno.
Kad neću na tudjim, onda je najteže kad učim na sopstvenim greškama, zato, draga deco, ne pokušavajte ovo kod svoje kuće!
Prolog: Euforija *
Protekli vikend trebalo je da bude jedan od najradosnijih i najuspešnijih u mojoj trkačkoj “karijeri”. Planirao sam da najpre u subotu istrčim ultramaraton na Ušću na 6 sati, a zatim i u nedelju maraton u Koceljevi. Voleo sam da zamišljam okruglu cifru od 100 km za dva dana. Bio sam siguran da svaku od trka pojedinačno mogu da savladam bez ikakvih problema, samo je trebalo pronaći dobitnu formulu da bez većeg naprezanja istrčim prvu, odmorim preko noći i povratim snagu za sutrašnju trku. Osvojio bih nove zvezdice za moja marathonmaniacs.com dostignuća (6 maratona u 6 uzastopnih meseci, 3 maratona u 16 dana, 4 maratona u 37 dana, 2 maratona u 2 dana…)
Marljivo sam radio i vredno trenirao poslednja dva meseca za to, povrede su me mimoišle, sve planove i programe sam ispunio i onda … u sredu pred trku, budim se u znoju i košmaru – bolestan!
Dan 1 – Sreda : The Show Must Go On!
Temperatura me slomila, malaksalost nije davala da ustanem iz kreveta, zovem kolege i javljam da neću dolaziti na posao. Bolovi u kostima i mišićima, nos curi, kašljem, grlo grebe, jedva govorim a jedino o čemu razmišljam u tom trenutku je kako i dalje neizmerno želim da ozdravim do subote i istrčim obe trke kako sam i planirao! WTF, pa ima tri dana do tada, vremena na pretek, još mogu i da istrčim lagani trening u petak, biće to dobro, biće super. Ajmo, dečko, samo hrabro, možeš ti to…
Dan 2 – Četvrtak: (KKND) Krush, Kill ‘N’ Destroy
Osećam se lošije nego juče, prehlada u punom naletu. Miljurko me zove da su čujemo u vezi trke, ali toliko sam iscrpljen od temperature i ne mogu da govorim pa se i ne javljam na telefon. Celog dana nisam ništa jeo, samo pio vodu i smrzavao se ispod tri ćebeta na plus trideset stepeni. Pijem Palitrex i vitamin C. Noćne more, od spavanja ništa.
Dan 3 – Petak: Resurrection
Ustajem, brojim delove tela, sve je na mestu. Glava me je najviše brinula. Mokra krpa leži na jastuku od sinoć. Osećam se školski dovoljan(2) da pokušam da odem na posao. Shvatam da od subotnjeg ultramaratona nema ništa. Ipak, pokušavam malo da živnem, pojedem nešto, možda će biti bolje. Nedelja još nije izgubljena. Zato i idem na posao, da ne bude kako sam bio bolestan da radim, ali ne i dovoljno bolestan da ne istrčim maraton. Temperatura i dalje najgora, ne obara, ali me tera da unosim neizmerne količine vode. Pijem i dalje antibiotike, popodne se osećam dovoljno dobro i lagano istrčavam trening od 5km. Fuck, I am ready for you Koceljeva, yeah!!!
Dan 4 – Subota: Madness
Miljurko me zove da gledamo ultramaratonsku trku na Ušću. Odbijam da idem, znam da neću izdržati da se ne prijavim i pokušam da istrčim tih 6 sati. Odlučujem da sačuvam snagu za Koceljevu sutradan, biće kraća staza od ultre, nadam se i dva sata kraće vreme na njoj, jedan dan odmora više. Biće to super, sve je došlo na svoje mesto!
U trenucima euforije* i naleta snage, odlučujem da iskoristim slobodan dan i OKREČIM STAN (!?!) iz koga sam se pre par dana iselio! Kupujem četke, farbe, krećem sa poslom, sve mora da bude gotovo do popodne, da stignem malo da odmorim za trku. WTF, nakon krečenja, krenuo sam sa ribanjem i čišćenjem, dobro mi ide, taman malo da ubijem vreme…
Dan 5 – Nedelja: Pay Day
Osvanulo divno, dugo očekivano nedeljno jutro. Osećam žal za propuštenom trkom od juče, ali se istovremeno i radujem današnjem maratonu. Ninoslav, Miljurko i ja krećemo iz Pančeva, sačekujemo Čegar Gorana i krećemo put Koceljeve. Tamo atmosfera sjajna, mnogo više trkača nego ranijih godina, znatno bolja organizacija, podela brojeva i učesničkih paketa brza i jednostavna (Drop dead Nike We Run Belgrade!) Temperatura nagoveštava nešto slično onome od prošle godine, ali ja i dalje ne obraćam pažnju. Fokusiran sam na start, razmišljam o vremenu, o tempu, osluškujem sebe i ne nalazim nikakve probleme. Ready to go!
Krećemo! Prvi kilometer idem za 5:40 vrlo lagano, takoreći zagrevanje, uzimam u obzir temperaturu, konfiguraciju staze, istrčao sam već dva maratona u Koceljevi, znam šta me čeka. Drugi kilometer za 5:25, nastavljam u tom tempu, znam za šta sam trenirao, cilj mi je i danas ispod 4:00:00. Osmi kilometer… osećam potrebu da stanem… wtf, kakvo sad stajanje na osmom kilometru?! Deseti kilometer, hodam pet minuta, nemam snage u nogama, nos mi je pun sekreta… jedanaesti kilometer … hodam i trčim naizmenično, ne verujem šta se dešava … na nos više ne mogu da dišem, pluća su mi puna nečega, nemam vazduha, osećam kako dišem samo iz bronhija … dvanaesti kilometer… trčanje traje stotinak metara pa prelazi u hodanje od par minuta… psihički se raspadam… ne verujem … pokušavam da se uhvatim za bilo šta da me povuče, polumaratonci su okrenuli svoj krug, nigde nikoga. Računam šta će biti ako hodam do cilja, celih 28km, neverovatna distanca, trebaće mi sigurno preko 4 sata… previše, previše druškane. Gledam stazu, znam šta je ispred mene… nemam pluća, nemam vazduh, nemam snage čak ni u rukama. Motivacija se rasplinula na podnevnom suncu. Bez imalo skrupula, staza me je zgazila kao bubu i gurnula u jarak pored puta… Za tren oka, bio sam prebijen, uništen, razočaran, sam i bespomoćan. “Fuck, da li ti je sada dosta?” – čujem u glavi. “Da li ti je sada dosta? Dosta ti je, vidiš i sam da ti je dosta, ti si sad samo jedna krpa, bez snage, vazduha, volje… Zgazila sam te kao bubu i ostavila da truneš u jarku pored puta…”. Gledam u stazu i vidim samo krivinu koja zavija lagano uz brdo.
Čujem zvuk kombija, okrećem se i gledam u kola hitne pomoci… “Hoćete li malo sa nama?” – upita me vozač. Gledam ga, trepćem par puta, on ne zna šta me je pitao, ali ja znam šta to znači … Nema “malo” i nema “sa vama”, ili si na stazi ili nisi. Takva su pravila, sramota bi bilo ikako drugačije, od ljudi koji i dalje trče, od sebe, od staze…
“Da” – kažem, mogao bih malo sa vama…
Bottom Of The Bottom
Vozim se u hitnoj, pijem vodu, nije mi ništa, ne boli me ništa, samo me je sramota i razočaran sam, čini mi se umreću. Imam osećaj kao da vozimo satima do okretnice na 21. kilometru. Gledam poznate uzbrdice i nizbrdice i govorim sebi kako ovo danas nikako ne bih uspeo da preguram… Prijavljujem sudiji da sam odustao, uzimam još malo vode i sačekujem maratonce na okretnici. Muče se, pate, ali guraju dalje. I dalje ne shvatam šta mi se desilo i dalje ne verujem u poraz, okrećem ledja od staze, sramota me je od ljudi koji i dalje trče… Ninoslav, Miljurko, Vera, Dragica, Miki … kakvi grandiozni podvizi, kakvi trijumfi duha nad telom!
Epilog:
Nedelju popodne sam prespavao, nisam mogao čak ni da mislim na ono što se desilo. Onda sam i celu noć prespavao. Došao je ponedeljak, novi dan, najvažniji – DAN KAD JE TREBALO PODIĆI SE. I dalje sam imao laganu temperaturu, nos je i dalje cureo, ali sve to nije bilo važno. Konačno sam bio svestan prehlade, svestan šta ona znači za trčanje, svestan da je ni jedna volja ni odlučnost ne može pobediti, bar kad je maratonsko trčanje u pitanju.
Pogledao sam se u ogledalo i rekao “Dao si sve od sebe”. Začudo, iskreno sam poverovao u to. Sutra je novi dan, novi trening. Novosadski maraton je već za dve nedelje. Trčaćeš ga, bićeš spreman! Yeah! So, keep running man, keep running!
* Euforija je percepcija ekstremne sreće, ekscesivnog optimizma i povećane motorne aktivnosti. Ovakvo ponašanje je često patološko i indukovano je stanjima kakva su bipolarni poremećaj, manija, intoksinacija drogama i sl.
Video
Saša, nismo se čuli pre trke na Ušću tako da nisam znao za prehladu. Znao sam za tvoje planove i začudio sam se što te nema, a nekako je bila euforija na startu trke i ne upitah Miljurka za tebe. Sada mi je jasan tvoj izostanak … i naravno odustajanje u Koceljevi …
Naravno … bolest je učinila svoje … ali idemo dalje … verovatno Novi Sad !!!
Nikad poraz, samo lekcija. BIće još trka i prilika!
… a kad smo kod te „teme“ moje iskustvo glasi: https://djordjemdjokic.wordpress.com/