10. Maraton maratona – Državno Prvenstvo u ultramaratonu na 6h
Devetog marta 2019. godine na Beogradskoj Adi Ciganliji održana je manifestacija 10. Maraton maratona, u okviru koje su trčane trke na 6h, 12h, 24h, 50km i 100km. Trka na 6h istovremeno je bila i Državno Prvenstvo u ultramaratonu na 6h na kome sam nastupio. Kao što je najavljivano, Prvenstvo je okupilo do sada najveći broj kvalitetnih takmičara u sjajnoj formi, pa je i borba za plasman bila neizvesna do samog kraja.
Pobedio je Željko Končar sa pretrčanih 80km (bolje od rezultata zvaničnog državnog rekorda), drugi je bio Srđan Mate sa 74,85km, dok je treći Edvard Halas sa 74,48km. Kod žena, prvo mesto i titulu Prvakinje Srbije u ultramaratonu na 6h, osvojila je Verica Đorđević sa istrčanih 68,49km, druga je Valentina Nejković sa 66,46km, a trećeplasirana Bojana Marić sa istrčanih 58,59km.
Što se mene tiče, nisam imao nerealna očekivanja, s obzirom na fazu priprema i stepen forme, a bio sam i najstariji takmičar. Na kraju stigao sam do 67,11km i 7. mesta u muškoj konkurenciji čime sam zadovoljan. Sve u svemu, lepo druženje sa takmičarima iz celog regiona kojih je bilo u rekordnom broju, a nastupio je i najbolji ultramaratonac današnjice Španac Ivan Penalba Lopez, koji je svoju trku na 100km završio za 6h58.
Organizacija trke bila je veoma loša iz puno razloga. Organizator je stigao tek sat vremena pred start, podela brojeva je kasnila, kao i start trke. Garderoba je postojala ali je bila neobezbeđena, staza opet kao i ranijih godina nije bila zatvorena za šetače, iako su nas uveravali da će sigurno biti. Trkači na državnom prvenstvu su slušali muziku i imali pejsere koji su ih hrabrili i nosili vodu, iako je sve to po propozicijama ASS strogo zabranjeno. Merenje vremena je takođe, blago rečeno, bilo problematično. Na postolje na Državnom Prvenstvu u trci na 6h popeo se takmičar koji je bio četvrti, pa je kasnije to ispravljano…
Takođe, iako najavljene, vidljivih lekarskih ekipa i vozila nije bilo, što je rezultovalo smrću atletskog sudije Stevice Radenkovića nakon završetka trke na 6h. Stevica se iznenada srušio, u pomoć su mu odmah pritekli ljudi koji su se zatekli u blizini, probali sa masažom srca i veštačkim disanjem, ali bezuspešno. Hitna pomoć je stigla tek nakon više od 30 minuta, ali je već bilo prekasno.
Ovo je najmučnija trka na kojoj sam učestvovao, takođe i poslednji Maraton maratona koji ću trčati. Nakon dva dana i dalje se niko od organizatora ili iz ASS nije oglasio ikakvim saopštenjem. Prava groteska, da nije toliko tužno bilo bi smešno…
Jedina svetla tačka u subotu na Adi bili su navijači i trkači koji su iskreno dali sve od sebe, svoje zadnje atome snage i volje. Sve ostalo bilo je duboko, duboko ispod svakog sportskog i organizacionog nivoa.