4. kruševački polumaraton i trka na 10km
Kruševački polumaraton i trka na 10km bili su pravi melem na ranu nakon organizacionog debakla na Adi Ciganlliji na kome sam učestvovao vikend ranije. Kada je nešto kvalitetno urađeno, punog srca i široke duše, onda ne treba škrtariti sa pohvalama i priznanjima, pa to neću činiti ni ovoga puta. Sjajnu organizaciju jedne trke možete prepoznati po manjku negativnih i mnogo pozitivnih stvari, ali kada se sve pozitivne nađu na jednom mestu i u isto vreme, onda se sa sigurnošći može reći da je manifestacija podignuta na novi, izuzetno visok nivo, kako je i bilo prethodnog vikenda u Kruševcu.
Očigledno je da ono što radi Seniša Gašić sa ekipom predstavlja sjajan primer na koji se može i treba ugledati, u manjim, a posebno u većim sredinama kakve su Niš, Novi Sad pa i Beograd. Ova mesta po broju rekreativnih trkača imaju sjajan potencijal, ali veliki broj trka ipak jedva dobije prelaznu ocenu iz razloga koje ću upravo nabrojati. Neću nabrajati trke, organizatori će se, ukoliko ih iole interesuje tema, nadam se, sami prepoznati.
Zvanična organizacija 4. kruševačkog polumaratona i trke na 10km, krenula je još sredinom prošle godine, a nezvanična mnogo ranije. Naime, dobra (ili loša) reputacija godinama prate razne trke pa se u skladu sa tim broj trkača povećava (ili smanjuje). Seniša i ekipa su još od prvog polumaratona sve radili za dobrobit trkača i rekreativnog sporta, a trkačka zajednica je to umela da prepozna i uzvrati na mnogo načina – prvenstveno učešćem na trkama u gradu pod Bagdalom, a zatim i ogromnom količinom svoje pozitivne energije.
Registracija i prijave na trku su odrađene besprekorno, a cena startnina je u odnosu na ono što se dobijalo u paketu bila više nego povoljna. Startni paket je sadržao dry-fit majicu, čarape, grejače za ruke, energetski napitak, po flašicu vode i soka, jabuku, bon za bazen i sada već tradicionalni ručak posle trke i možda još nešto, sigurno sam zaboravio, ali i ovo je sasvim dovoljno da trkači odu kući zadovoljni.
Kruševljani su više nego opravdali i ostala očekivanja. Start je bio u centru grada, trasa staze je bila odlično obeležena, a ulice su bile zatvorene tokom većeg dela dana. Veliki broj volontera je učestvovao u organizaciji, kao i medicinske i ekipe saobraćajne policije. To sigurno ne bi bilo moguće uraditi bez pomoći gradskih institucija, a ako iko misli drugačije neka učestvuje recimo na niškom polumaratonu koji se održava… uh zaboravio sam, ne održava se već par godina – zbog loše organizacije i izostanka podrške gradskih čelnika i institucija. Za razliku od Niša, grad Kruševac je još jednom pokazao da ume da prepozna vrednost ovakve manifestacije i na pravi način pomogne u svim aspektima organizacije.
Na dan održavanja trke bilo je prilično toplo, ali i taj aspekt organizacije bio je besprekoran. Ne samo da su trkačima na raspolaganju bile okrepne stanice na svaka 2km (negde i češće), već je i voda na okrepnim stanicama bila hladna, što je prosto za neverovati! Lično sam trčao na preko 120 trka i možda je samo na par njih bilo hladne vode tokom trke po vrućini. Pored vode, na okrepnim stanicama bilo je sitnih kolača, banana, narandži, suvog grožđa i ni u jednom trenutku nisam primetio da je trkačima bilo šta nedostajalo. Pored okrepe, pokraj staze se našao i velik broj muzičkih bendova koji su sjajno animirali trkače i na pravi način pomogli u podizanju karnevalske atmosfere u gradu tokom trajanja trke.
Trasa staze je za razliku od ranijih godina išla u suprotnom smeru, što je veliki plus, jer je tako eliminisana veća uzbrdica na početku svakog kruga. Trkači na 10km trčali su dva kruga, dok su polumaratonci trčali nešto malo više od četiri kruga. Staza je sertifikovana, pa je danas u Kruševcu održano i Prvenstvo Srbije u trčanju na 10km, što opet ukazuje na veliko poverenje i istovremeno i veliko priznanje organizatorima.
Merenje vremena je bilo na nivou svega ostalog. Čipovi su odradili svoj posao besprekorno, a rezultati trke bili su vidljivi ubrzo nakon završetka. Cela manifestacija bila je glavni događaj tog vikenda u Kruševcu, a to potvrđuje i veliki broj novinarskih i TV ekipa koje su pomno ispratile događaj.
Pored svega, trke je uživo, na sebi svojstven način, fantastično pratio doajen srpskog sportskog novinarstva gospodin Radoslav Simić, pa moram reći da je meni i drugim učesnicima predstavljalo izuzetan doživljaj proći kroz cilj praćen njegovim komentarima.
Takođe, ova trka zauzima posebno mesto u mom srcu i zbog toga što smo je trčali porodično. Naime, nakon par meseci treninga i male promene u načinu ishrane, supruga Danijela se odvažila da istrči svoju prvu trku na 10km, što joj je bez ikakvih problema i uspelo. Sin Aleksandar je istrčao svoj 12. polumaraton, pa je moja radost tim u mnogome veća.
Vidimo se za dve nedelje u Jagodini, gde će naš porodični trkački trio ponovo nastupiti! Puno uspeha svima!