Protestna šetnja od 42K
Beograd. Negde između ulica Narodnog Fronta i Kneza Miloša…Već je kasno nedeljno popodne. Po zevanju sjajnih volontera koji su ošamućeni i uspavani od celodnevnog kvarcovanja na suncu vidim da sam dooobrano okasnio.
Pred ulazak u ciljnu ravninu, shvatam da nemam snage da se svađam sa penzionerom koji ispaljuje prave plotune uvreda na račun nas onemoćalih maratonaca koji se, kako kaže „prijavljuju za trku, iako su mrtve patke i invalidi“ usput nas sve poslavši na Kosovo da „bar tamo budemo od neke koristi“.
Očajnički pokušavam da napunim baterije, kako bi makar finiš bio koliko-toliko dostojanstven i u „stilu“, kada već na štopericu i vreme ne mogu da se oslonim, a znajući da me na cilju čekaju Sale i prijatelji iz Beograda.
Počinjem da premotavam film i setim se 24. januara 2013. Kiše, pešačkog prelaza, crvene ford fieste i sebe kako je uočavam da mi se ogromnom brzinom približava…Svestan sam svega, mahinalno skačem u vis kako me ne bi pokosila i samlela pod točkovima. Bum! Letim. Svetlo treperi, nestaje i vraća se kao kod neonske sijalice…Deca mi izlaze pred oči, supruga…Samo se ne gasi, jebo te, nisam još spreman za ta sranja…
I nisam bio spreman… Kao što nisam bio spreman ni za 26. Beogradski maraton. Svi su parametri ukazivali na to. Preživeli „samoubica-maratonac“ (kako je i zvanično saobraćajnim uviđajem zaključeno), sa mišićima i tetivama koje i dalje „oživljavaju“ interferentnim strujama, previjaju ga parafinskim oblogama, ide na fizikalne terapije… je sve samo ne spreman za svoju prvu maratonsku trku!
Ali ne, ja popuštam pod pritiscima i ubeđivanjima kao čedna brucoškinja iz provincije! Probaj kažu! WTF? Šta da probam? Pa probao sam, raspadam se na 18-tom kilometru! Ajde, ajde, proradiće ti adrenalin, možeš ti to…Tu su bili u pravu! Proradilo je u meni, ali ne adrenalin, već svaka ubivotina i koska izmeštena iz svog prirodnog staništa nakon saobraćajke…
Ma nek ide život, probaću! A i više mi je muka od poređenja polumaratonske medalje sa žetonom za peronske usluge na autobuskim stanicama!
Putujemo noć pred trku. Moj batica, iskusni maratonac, i u zadnje vreme redovan putnik na relacijama Beograd – Niš – Beograd je već od naplatne rampe na Naisu počeo da struže sve u šesnaest! Zato ja stižem u prestonicu, manje-više neispavan i ukočen od sedišta u busu.
Sa lakoćom nalazimo šator humanitarne organizacije Belhospice za čiji smo tim trčali. Sve je tu! Zar već?! Startni paket, broj, prelepa majica Belhospice tima…Kakva promena od prošle godine kada sam dobio broj pet minuta nakon što je trka krenula?! Šta, znači, ostalo mi je samo da istrčim tih 42K?
Svestan sam svoje nesvesti i čuvam snagu. Ne zagrevam se uobičajnom rutinom kao za polumaratone. Uz citiranje Severininog hita „Ajde svojim putem, idi dalje…“ više nego uljudno odbijam ponudu svog batice da bude uz mene tokom cele trke, znajući da ću kad-tad početi da padam i bauljam po stazi, a u tim trenucima mi samo on fali da zvoca i pridikuje…
Plan mi je bio da nekako „preguram“ do 27-28 km, pa nadalje malo kasom, malo šetnjom… Pred sam početak trke, primećujem komešanje i neke političke performanse sa balkona na zgradi iznad starta. Nije mi padalo na pamet da svoje idealno postavljene „hama slušalice“, koje su takođe imale debi na ovom maratonu, pomeram kako bih čuo još jedno predavanje o patriotizmu, izdaji i nacionalnim interesima.
I krenuli smo! Prvih nekoliko kilometara su maratonska „braća Bryan“ trčala zajedno, a onda sam poželeo Saletu sreću i dalje nastavio sam. Mislim, ne bukvalno sam kao prošle godine kada sam šprintajući, kolonu trkača sustigao tek na 4. kilometru.
Prvih 10km sam išao u željenom ritmu od 6:00/km, ali sam zbog nespremnosti i vrućine počeo da malo po malo usporavam. Na razdvajanju maratonske i polumaratonske trke, previše ozbiljni sudija nije shvatio moju pošalicu „da sam se predomislio i da bih da nastavim kao polumaratonac“. Njegov krut pogled i uslov da mogu da odustanem ili da nastavim ka 42. kilometru, podsetili su me na golgotu u koncentracionim logorima i skrušen odlazak nesrećnika u kabine sa tuševima iz kojih nije izlazila topla voda, već smrtonosni gas…
Počinjem da primećujem da sam suv kao barut, iako je „upekla zvezda“, što je sasvim dobar znak da nisam uzimao vodu u dovoljnim količinama. Nedostatak vode i dotoka krvi u glavu uzrokuje rađanje fantastične ideje o okrepljenju sladoledom! Što je još gore, po sistemu „Kad umirem ja, da umreš i ti…“ iz filma o „Sekuli i njegovim ženama“ kupujem sladoled i pejsmejkeru Saši Tucaković i još jednom momku. Kako sinovi nisu bili pored mene, nisam bio u obavezi da izaberem trenutno aktuelne „Štrumpfove“, već sam se opredelio za sladoled svoje mladosti – jedan jedini i neponovljivi – „Kapri“.
Oh, kako sam samo zažalio! Pored problema sa vrućinom, nedostatkom snage i sve češćim grčevima, tako mi je nedostajala mučnina i osećaj povraćanja. Zvuk bućkanja u stomaku me podseća na neispravni vodokotlić. Pritisnut grižom savesti, nakon nekog vremena smogao sam snage da priupitam Sašu za zdravlje oprezno-upitnom rečenicom: – „Nadam se da ti je sladoled prijao više nego meni!“
Kada sam dobio odgovor, da slobodno mogu da kupim još po jedan, ako naiđemo na neki sanduk sa sladoledima, shvatio sam da imam posla sa ženom-zmajem!
Košmar tek počinje…U trenutku kada su me Nigerijci, Kenijci i pripadnici ostalih plemena prestigli za ceo krug, potpuno sam klonuo duhom, što je zabeležila i kamera javnog servisa RTS-a, i odmah mi je pala na pamet sjajna definicija sa sajta vukajlija.com :
Maraton – rasistička sportska trkačka disciplina u kojoj nekoliko hiljada belaca bezuspešno juri desetak crnaca na stazi dugoj 42km.
Da opisujem kolaps između 30. kilometra i finiša? Nema potrebe. Ionako bi ga urednici trkačkih blogova i sajtova recenzirali. Njihove su stranice pune opisa nadahnutih trkača koji sa osmehom i lakoćom pretrčavaju maraton. E, pa lažu! Izvinjavam se. Najblaže što mogu reći je da ulepšavaju stvarnost. Maratonsku trku treba najtačnije opisati u samo tri reči: krv, suze i znoj!
Grčevi u nogama i nesnosni bolovi u ramenima i kostima se smenjuju kao letnji hitovi na top listama. Hodam. Skupljam snagu. Pokušavam da ponovo potrčim. Još me više boli… Ohladila su mi se sva bolna mesta koja sam pred trku natopio konjskim balzamom. U tom ritmu „kreni-stani-hodaj“ i stižem do onog predstavnika PUPS-a sa početka teksta.
Stiskam zube i u ciljnu ravninu ulazim trčeći i pokušavajući da se ne obazirem na bolne grčeve u nogama. Kako se cilj približava dobijam neku snagu! To me podseti na onu epsku priču o štapu i šargarepi…Ulazim u cilj sa 5:22 i nešto… Ma koga je briga za to! Uostalom, postavio sam svoj lični rekord! Koji još dugo neće biti oboren, jer mi neće skoro pasti na pamet trka na 42K. Iz ruku slatkih volonterki primam čestitke i medalju koja stvarno ima težinu i izgleda masivno u odnosu na polumaratonski žetončić. Uh, kako sam već digao nos! Isti nos na koji sam do pre neki minut ispuštao dušu…
Primam i odgovaram na SMS-ove i pozive porodice i prijatelja. Nakon što je saznao vreme ulaska u cilj, jedan moj prijatelj, koji je inače atletski trener, poslao mi je sarkastičnu SMS poruku: – „Si ti trčao ili išao u protestnu šetnju?“. Nije ni slutio da mi je smislio sjajan naslov za tekst o svom prvom maratonu. Hvala ti Ranđele!
Hvala i svima onima koji su mi aplaudirali tokom trke! Deci koja su mi malenim ručicama bacala kosku. Hvala i najvernijoj zemunskoj publici. Hvala i dvojici momaka koji su me u prolazu počastili gutljajem piva. Pejsmejkeru Saši Tucaković i njenoj ekipi. Hvala i svom batici, na koga sam mislio u trenucima očaja i beznađa. Znam da bi mu palo teže nego meni da sam odustao! A najveću zahvalnost na podršci upućujem svojoj divnoj porodici koja uvek ima razumevanja za mene. Ako još nekada budem istrčao ceo maraton , planiram da na cilju podignem dres u stilu Marija Balotelija i otkrijem natpis: Ovo je za vas, srculenčići moji!
Autor: Ivica Gacik
http://www.youtube.com/watch?v=gM7dc2Sb_sE
Predlažem ti da pogledaš ovaj film! Svaka sličnost je namerna.
ajde sto je maratonac, nego sto ume i da pise! totalno moj stil, raspolozio me za medalju, vecu od zetona :).
mislim da te sale namerno krio od nas. sledeci put sladoled na moj racun 🙂