Otvoreno pismo Mihala Šulje sportskoj javnosti
Pozdrav svima!
Imam potrebu da objasnim moju odluku da više ne nastupam za Srbiju. Ne savezu, ne nikome ko omalovažava moje rezultate, razni „vrhunski stručnjaci“, (koji se hvale svojim uspesima od pre 30-40 godina kada je atletika bila amaterska i na istom nivou na kojem je sada ultra), to su sujetni ljudi, i hvale jedan drugog i hrane svoj ego, itd…..Zato pišem ovde, jer su većina vas ljudi koje cenim i poštujem, mada i ovde kao i svugde ima i onih drugih.
Možda sam ja namćor, negativac ili sam to možda postao, ali i to je jedan od razloga zašto sem sina ,roditelja i prijatelja, ne želim da imam ništa sa Srbijom.
Sve rezultate sam postigao sa minimalnom pomoći saveza, o državi da i ne pričam, jer radio sam na crno 20. godina, terali su me da izgubim godinu dana u vojsci i to je otprilike sve što sam dobio od države, da, dobio sam i diskus herniju kao bonus! Opet sa druge strane, ja sam kriv jer se nisam „snašao“ a svi znamo šta to u Srbiji znači. Ipak sam uspeo da postignem svetske rezultate i plasman medju najboljih 5. na svetu, ej na svetu!!! Javnost i atletski savez su zauzeli stav da je to otprilike „ništa“.
– Nikad nisam trčao zbog neke „popularnosti“ ili slično, (mozda tako ne deluje) ali svakome ko se takmiči i postigne vredan rezultat znači podrška i čestitanje od institucija i javnosti. Nisam koristio razne humanitarne akcije kako bi dospeo u medije, jednostavno se ne uklapam, ustvari, ne želim na taj način!
– Patriotizam, vera, i sve „nebeske“ teme nisu mi bliske. U Srbiji je pomodarstvo sakrivati se iza boga, države, stranke, tri prsta. Ako to ne radiš, nema te. Ja sam mislio da je humanost biti pošten, nevarati itd., a uspešnost sportiste bi valjda trebala da se meri rezultatom. Patriotizam ne bi trebalo da se meri vikanjem parola i krilatica u koje više i niko ne veruje, bog i vera bi trebalo po meni da se pominje samo kada je to tema, a ne da se koristi u dnevno-političko-sportsko-humanitarno-avanturističke teme.
– Eto, ja to tako vidim, ali bez želje da nekome menjam mišljenje. Ovo je samo moje razmišljanje.
– Probao sam posle svetskog prvenstva, kada su umesto čestitanja velikani Srpske atletike odlučili da isključe ultru iz svog programa i izbrisali su moje rekorde. I posle toga sam pokušao još da se borim. Pisao sam nekim sajtovima i sportskim televizijama i osećao sam se veoma loše jer me niko nije udostojio ni odgovora. Zvao sam neke naše ultramaratonce i neke klubove. Ideja je bila da ipak utičemo na savez da ultra bude i dalje u savezu. Sve države u okolini uključuju ultru, ovi naši velikani je isključuju. Neki klubovi i trkači su se složili drugi su ignorisali, a oni treći su pričali meni jedno a radili skroz nešto drugo. Ne slažem se da ultra zavisi od Ultramaratonskog saveza Srbije,i to otvoreno kažem..Ne tako kako je to USS (Ultramaratonski Savez Srbije, Palić) radio i ranije dok je ultra bila tu gde je na žalost i sada. Njima je bitna samo trka na Paliću. USS je ustvari registrovan kao sportski klub ili udruženje gradjana a to nije savez, pa kada se već predstavljaju kao savez, zar nije trebalo da objave da je takmičar iz Srbije bio 5. na svetu???? Od takvog organizovanja i razmišljanja nema nikakve pomoći za odlazak na medjunarodna prvenstva, nema plana, strategije, a valjda je i to jedna od obaveza svakog sportsko saveza, sve se svodi na trku na Paliću. I već posle nekoliko dana čujem kako poneki trkači vide USS kao put kojim treba da se ide, ja ne želim biti deo toga. Proradila je tu i sujeta ponekih trkača koji pre svega ne žele da vide realno svoje rezultate jer nisu takvi kakvim ih prikazuju, a onda ubedjuju i druge kako su oni sjajni, kada im to kazeš onda sve rade samo da te omalovaže, ali tu su se za…li jer statistika će u sportu uvek ostati, a što je još bolje, ona će kako godine prolaze biti jedino merilo a ne filmovi.
Posle svega šta sam prošao u Srbiji, i uprkos svemu postigao odlične rezultate, dobio sam omalovažavanje.!
– Slovačka je država u kojoj živim i radim skoro 8 godina, imam sigurnost, stabilnost i uslove koje u Srbiji ni sanjao nisam. To je domovina mojih predaka, a sada i moja. Srbiju sam ponosno i dostojanstveno reprezentovao i borio sam se, ali imam izbor i ne moram više da se borim, umoran sam. Nastupaću sa jos više dostojanstva za Slovačku, i žao mi je što to nisam uradio ranije.
– U Srbiji se u poslednje vreme drugačije mišljenje smatra napadom. Ne, ja ne napadam nikoga, ni državu ni saveze, ni ljude. Samo sam izneo činjenice, moje stavove i razloge moje odluke. Neko će ovo shvatiti kako sam razočaran, neki će reći da sam budala, neko da sam naivan. Neki će reći da sam najbolji utramaratonac u Srbiji, drugi da sam niko i ništa. Više i nije bitno, ja sam samo želeo da svi znate moje razloge.
Evo i mojih rezultata pa uporedite, mada izgleda da u ovome tekstu skoro ništa nije imalo veze sa trčanjem.
