Vrelina na asfaltu, vrelina u srcu
U subotu 21. aprila, po deveti put sam učestvovao na beogradskom maratonu. Najavljivali su sunčano vreme, a već sam od ranije znao kako to pakleno izgleda na vrelom beogradskom asfaltu, pa sam u skladu s tim i prilagodio taktiku. Malo kasniji odlazak na spavanje prethodne noći i rano ustajanje već u 3h, takodje nisu bili nešto što doživljavam prvi put. Važno je da svemu pristupimo bez stresa i na kraju, da je pun auto sa trkačima iz Niša (Valentina, Aca Jovan, Darko, Ivica i ja) bez problema stigao na vreme za preuzimanje startnih paketa. Iako sam bio prijavljen za maraton, dobio sam plavi polumaratonski broj, ali problem je brzo rešen i ispravljen. Sitni propusti u organizaciji se uvek dešavaju, ništa strašno 🙂
Ove godine trčao sam za ekipu moje kompanije „Seavus“, koja je okupila trkače iz Beograda, Kragujevca, Niša i Skoplja. Veseli i puni elana, poželeli smo jedni drugima sreću i napravili par fotki pred start. S obzirom da sam sreo i pozdravio se sa mnogima, nekako sam ispustio iz vida da bi trebalo malo i da se zagrejem, pa sam na start došao skroz nespreman. Dobro ili ne, u svakom slučaju prijalo mi je da laganije krenem, jer jurnjava na startu zna kasnije da uzme veliki danak.
Iskreno, nisam se ni najmanje spremao za ovu trku, već sam je trčao u sklopu priprema za predstojeće IAU Evropsko Prvenstvo u ultramaratonu na 24h krajem maja. Plan je bio da ovog puta maraton istrčim za 3h30, sa pejsom od 5:00min/km, ali mi je posle par kilometara puls i dalje bio prenizak pa sam odlučio da krenem jače. Na 4:40min/km dostigao sam optimalnih 80% MaxHR, trčao sam sa lakoćom i bez ikakvih problema, a osmeh mi nije silazio s lica. Na polovini trke bio sam za 1h39m, a drugi deo sam čak i malo pojačao i istrčao za 1h37, uprkos većoj vrućini i uzbrdicama u poslednjim kilometrima. Mislim da je ovo bila jedina trka u mojoj karijeri na kojoj me nakon starta niko nije pretekao.
Iako mi je sat na kraju pokazao da je staza duza nekih 500 m, u cilju sam bio za 3h18m popravivši prethodni lični rekord za skoro 5 minuta. Završio sam na 31. mestu u generalnom plasmanu i kao 6. u kategoriji 45-49 godina. Naravno, vreli beogradski asfalt je i ovog puta opravdao svoje ime, jer sam od sunca izgoreo kao Englezi prvog dana na letovanju 🙂
Raduje me mnogo toga nakon ove trke. Na stranu što je po meni u svakom pogledu ovo bio najorganizovaniji beogradski maraton do sada. Staza je prelepa, a Beogradjani i Zemunci nikad srdačniji i nasmejaniji. Dečica pored staze su bila sjajna podrška i mislim da sam lupio „petaka“ baš svima. To što nisam primetio nervozne vozače znači i da je policija odlično odradila svoj posao. Okrepa je takodje bila odlična, jer je bilo mnogo volontera i dovoljno tečnosti, izotonika, voća i šećera. Majica i medalja za desetku i onaj ko kaže da za 1800 din negde u inostranstvu dobije više, taj sigurno laže.
Pobeda srpskih trkača Nore i Kristijana me baš oduševila! Ranijih godina je često bila zamerka organizatorima da svu pažnju usmeravaju na elitne trkače, a sada odjednom svima nedostaju neki trećerazredni Kenijci. Po meni, mnogo je lepše što sam video da u cilj ulaze i polumaratonci nakon tri sata, nego što nisam video Kenijce kako pobedjuju sa 2h40. Retko koga će da inspiriše neki vrhunski rezultat da krene da se bavi trčanjem, ali će dogodine na stazu sigurno izaći mnogi koji pomisle da bi i oni mogli da istrče polumaraton za tri sata. Neka istrče i treba da trče! Trčaće zbog svog zdravlja i sreće, a ne novca kao glavnog i jedinog motivišućeg faktora.
Raduje me rekoh, mnogo toga, pa i to što sam u boljoj formi nego ikad. Vidim to po svim parametrima na treninzima, trkama, po osećaju, snazi, brzini regeneracije, motivaciji, načinu na koji prevazilazim krize… Da se ne lažemo, trčim mnogo. Nema tih patika, opreme i suplemenata koje bi to nadomestile. Kao što rekoh u naslovu, vrelinu nosim u srcu, pa mi ni najmanji problem nije predstavljalo da dan kasnije istrčim trening od 68km i na vrelih niških 26 stepeni. Sledeća stanica je trening ultramaraton na Paliću, a krajnja krajem maja na evropskom Prvenstvu u Temišvaru. Idemo, Srbija!!!